Oprostite sebi

Nekako, vec godinu, dve, cak i vise, ja pokusavam da prihvatim cinjenicu da nisam postigla u zivotu mnogo i da ubedjujem sebe da sam mogla puno bolje, kao i da zavidim mojoj generaciji, i mladjima od mene na postignutom uspehu, sazaljevajuci i okrivljujuci sebe jer ja nisam uradila vise. I tako citah u knjigama kako trebamo sebi oprostiti i razumeti sebe i slicno, pa kao rekoh sebi: Ok, oprastam ti i razumem te. , da bih nedavno opet uhvatila sebe kako besnim jer sam tu gde jesam, a ne negde vise.

Juce Vam ja tako pustim neku vodjenu meditaciju posle svih jutarnjih obaveza, medjutim mozak nikako da se umiri, samo nesto misli misli… i medju svim tim mislima nadje se jedna pametna, koju resih da prihvatim kao poruku univerzuma i da je usvojim kao istinu. A kako se vodim onom parolom: “Sve je onako kako verujete da jeste.”, tako je i ovo sto cu Vam sad ispricati za mene jedina i prava istina jer resih da verujem da je tako.

Citiram svoje misli

Niko na ovom svetu nije isti. Ti nisi ona (neki/a pametniji/a i uspesniji/a drug/arica, muskarac/zena, osoba), niti si imala roditelje kao ona. Da si imala rodtelje kao ona, mozda bi i ti znala toliko koliko ona zna, jer su roditelji nju gurali, ucili, ulagali u njen razvoj. Znaci, neke stvari zavise i od njih, ne samo od tebe. Ne samo sto nisi imala iste roditelje, vec nisi bila ni u istoj finansiskoj situaciji kao ona. Sto je puno oduzelo od zivota takodje. A sada ako mislis da kao opravdanje za to sto osudjujes sebe navedes misao koja kaze da si sve to mogla sama da postignes kada si odrasla i sazrela, zaboravi na nju. Svaka osoba na ovoj planeti je uradila onoliko koliko je mogla i koliko je znala u tom trenutku.

Kada to kazem mislim na to da prosto neke stvari smo shvatili i naucili tek kasnije u zivotu. Stvari vezane za zivot i njegovo funkcionisanje, ne stvari samo za skolu i obrazovanje, vec mnogo sire. Na tu pricu koju u mojoj glavi kao da prica neko drugi (moje nefizicko/ univerzum/ vodic) ja ubacih: Eh, kad bih mogla sa ovom svescu da se vratim u to vreme…

Ali ne mozes. I niko ne moze da se vrati unazad. Pa zamisli na sta bi ovaj svet licio kada bi mogli sa sadasnjim shvatanjima da se vratimo u proslost i ispravimo neke stvari. Svet bi bio mnogo bolje mesto. Ali nije i niko ne moze da se vrati unazad. Zato shvati, uradila si tada sve sto si mogla i koliko si znala. Kriveci sebe za greske u proslosti neces postici nista samo ces kriviti sebe uzalud i nepravedno. Niko na ovom svetu nije isti, i ima od tebe i boljih, ali i gorih. I svaki put kad pozelis da okrivis sebe za nesto, seti se toga, i budi zahvalna sto nisi ta GORA osoba vec si ti ti, umesto sto ces da krivis sebe i time unistavas svoje samopouzdanje i umanjujes svoju vrednost. 

I tako Vam ja, tek onda zaista shvatih gde sam gresila i oprostih sebi jer nisam postigla vise tako sto sam razumela pravu istinu. I sada, mozda niste svi doziveli sto i ja, mozda ste imali vise i znali bolje, ali niste znali ono sto znate sada. I zato, kakva god da je bila proslost, i dokle god da ste dogurali budite srecni. Ako Vam je malo, sada znate da je malo i ucinite vise, jer unazad se vratiti ne mozete, ali napred da koracate mozete. Na kraju svega, pa… mozete verovati u ovo… ili ne. Na Vama je.

P.S. Izvinjavam se sto je tekst u zenskom rodu (jer su moji postovi namenjeni svima, ne samo zenskom polu) ali sam samo citirala svoje misli.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: