Smirenost je dupla nagrada

Pre par dana dogodilo mi se nesto jako neprijatno i neocikivano. Ne bih zelela da pisem o cemu je tacno rec, jer je trenutno poverljivo. Zateklo nas je (Filipa i mene) u trenutku mog sopinga (jedan od trenutaka kada iskreno najvise uzivam). Vest je bila losa za oboje. Poprlicno losa. Zahvaljujuci lekcijama koje sam naucila citajuci knjige cija je tema pozitivna psihologija, jako smireno sam se ponela u datoj situaciji. Vise nego sto sam ocekivala. Naravno, nisam mogla bas i dalje da uzivam u sopingu, ali nisam ni histerisala, plakala, niti dozivela krah (sto bi neko u datom trenutku sigurno). Mogu cak slobodno reci da se Filip osecao jako lose (za razliku od mene), ali je to drzao u sebi dok nismo stigli kuci.

Pre nego nastavim, da Vam objasnim koja je to lekcija:

Covek, kada mu se dogodi nesto lose/ neprijatno/ nezeljeno, treba nauciti sebe da se nosi sa tom situacijom na pravi nacin. Sta ja smatram pravim nacinom? Smirenost. Ne kazem sad, ako Vam, ne daj Boze neko umro, da ne treba da placete, ili iskazete tugu. Vec pricam o situacjama kada trebate ostati pribranog uma, bez nepotrebne drame, i najvaznije – predaje. Ne predati se crnim mislima (o Boze sta cu sad? Kako cu dalje? Sve je palo u vodu! To mi je sjebalo zivot! Moji planovi su propali! Nema mi buducnosti! Gotovo je! Kraj! , i tako dalje, i tako blize).

Ja sam se licno ponela, kao da nisam ni primila tu vest, okrenula sam, otisla u kabinu, isprobala sta sam zelela da kupim, kupila i krenula kuci (najvise sam pozurila jer sam znala da Filip nije ok). Cutali smo dok nismo stigli, jer razgovor koji je sledio nije bio za gradski saobracaj. Nakon ulaska u stan, Filip se uspanicio malo, ali ne onoliko koliko onog trenutka u radnji (hvala Bogu), jer kad mi je rekao sta je bio u stanju da uradi tada, srecna sam sto je ostao pribran, dok ga je uz sve to, put do kuce jos malo umirio. “Okej, desilo se sta se desilo.” (sada vec da kazem i ja, svesnija malo situacije) “Ali nema potrebe da panicimo. Hajde lepo da vidimo sta cemo. Nije kraj sveta.”. Sutradan smo trebali da odemo do odredjene osobe, koja bi nam pomogla oko onoga sto smo saznali, i na nase  iznenadjenje, dogodilo se cudo! Vest je bila sasvim pogresno protumacena! Radost nevidjena! Bila sam u neverici, ali sam znala da je to nagrada za moju smirenost.

Ispricacu Vam jos jednu situaciju koja se dogodila samo pre par dana, kada smo se Filip i ja vracali sa letovanja. Imali smo box (ne ocarinjenih) cigara koje smo podelili na pola, i spakovali u nase kofere, nadajuci se da niko na granici nece nista proveravati. Takodje smo imali i nekolicinu neke hrane koju smo nosili na more, a bilo je ilegalno unositi je u drzave EU (na ulazu u Grcku smo prosli neprimeceno, ali ono sto je ostalo, nismo zelili da bacimo, pa resismo da vratimo za Bec). Na Srpskoj granici, pri izlasku iz Srbije, granicar ulazi u bus, pomalo se cak i zafrkava sa nekim putnicima, (moj pasos nije ni pogledao), izlazi, i bus krece. Krece i staje posle 3m. Vozac nas obavestava da izadjemo i uzmemo svoje kofere, jer taj isti granicar, zeli ponaosob da ih prekontrolise. Sta sad? Zasigurno jako neprijatna situacija, najverovatnije neka pozamasna novcana kazna (koja nam u ovom trenutku zivota nikako nije potrebna), sram, kajanje, i prekrsaj. Nema nacina da se izvucemo (bar tako mislimo), jer smo svi tu u redu i cekamo. Ne mozemo sad otvoriti kofere i ugurati cigare i hranu ljudima iz busa, niti je baciti. Red je sve manji i manji, a mi sve blizi i blizi. Pomislila sam kako verujem univerzumu, i da ce svi biti okej (znate, kad se vec malo udubite u tu pozitivni psihologiju, ocekujete uvek dobro, ili ako je vec lose, znate da je to sa dobrm razlogom). Sta je, tu je. Nema potrebe za panikom. Dolazim na red a Filp stoji odmah do mene, granicar pocinje da me ispituje, dok ja stavljam prvo tasnu na sto. Postavio mi je par pitanja (da li smo par, dakle smo i zasto idemo u Bec), i rekao nam (oboma) da slobodno izadjemo. Nije mi ni pipnuo tasnu, a kamoli kofere otvarao. Apsolutno svaki putnik, osim nas dvoje, je bio prekontrolisan. I svi su bili “ispravni” (osim nas dvoje). “Ok, ovo je sok!” pomislila sam.

Neko ovo nece shvatiti na nacin na koji ja shvatam. Za nekoga ce ovo biti cista sreca, a za nekoga (kao za mene) nagrada… i znak. Znak da univerzum funkcionise. I da samo fino treba da zatrazite ono sto Vam je potrebno, ali naravno, i da se zahvalite na onome sto imate.

Zasto je smirenost dupla nagada?

Ono samo kao osobina vam donosi mir, kao sto i sam naziv kaze – SMIRENOSTA svima nama je konstantno potreban mir, i ako neki od nas nisu svesni (sve dok ne dodju u stanje zivota kada ga konstantno i osecaju). Nemojte mesati mir sa radoscu, tugom, ljubavlju… mir je stanje uma, a ovo ostalo su emocije. Zato kazem, placite kada morate (ali samo kada morate), ali neka Vam um ostane u miru (smiren). To je dar koji svi imamo, samo treba nauciti kako ga koristiti (jedan od nacina je meditacija). Drugo – ako naucite da budete smireni u neprijatnim situacijama (onda kada bi vecina osetila nemir), univerzum ce Vas nagraditi na najneverovatnije nacine!

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: