Razmazena sanjalica

Ako se pitate zasto razmazena, pa evo Vam kratke price o tome.

Mrsava, bleda devojcica, 4. razred osnovne, zeljna svega sto zivot moze da ponudi nekome tih godina. Ako se pitate sta to, evo npr. lutku koju tata nije mogao da joj kupi. Imala sam, ne tesko detinjstvo, bilo bi sebicno reci tako nesto, ali mogla bih ga opisati kao siromasno. Ne samo u materijalnom smislu, vec i socijalnom. Uvek sam bila zeljna svega sto druga deca imaju; Novogodisnjih paketica ispod jelke, poklona za rodjendan, lepe “prave” barbike (kako sam ih tada zvala), a ne kineske, plasticne od 50 dinara. Zeljna lepih zenskih cizmi pred zimu, i pune pernice sa dva snira. Pice, pljeskavica, sladoleda, lubenice, a najvise mog cuvenog keksa sa cokoladom. Jedina sjajna zvezda tada bila je moja baka. Zena koja je odgojila dva sina, tako da nije znala razliku izmedju zenskih i muskih pantalona i patika, pa bih setala po skoli  pognute glave od sramote, mastajuci o rozim bluzama. Tada mi nije bilo vece radosti nego 1000 dinara koje bi mi ona dala za rodjendan, ali koje sam morala da krijem ispod duseka, da mi ih tata ne uzme.

Onda malo odrastes, pa barbike zamene momci, moda i popularnost u skoli, koja se merila ocenama, lepoti, i kolicinom para koje nosis za uzinu. A ja nisam bila dobra ni u jednom od tih polja. Secam se, kad sam prvi put pisala simpatiji, i kao na iglama cekala za dezurnim stolom da dodje da me upozna. Znate sta se desilo? Pruzio je ruku, i kad sam ja krenula svoju, rekao mi: “Treba mi kreda.” Uzeo je i otisao. Jer sam bila luzerka. Zeljna drugarica iz visokog drustva i paznje kul momaka. Imala sam nadimak SIMPSON. I dalje ne znam zasto.

Nesto se promenilo tek kada sam krenula u srednju. Vece pred polazak nisam oka sklopila jer sam razmisljala samo o tome da li ce i dalje sve biti isto. Ali nije… dosli su prvi pravi prijatelji, prvi poljubac, i sve ostalo sto on nosi. Za pare niko nije mario. To je bila moja sreca.

Zao mi je ako sam rastuzila neke od vas sto ovo citate, nije mi bila namera. Samo je bilo vazno da se kaze, kako bih docarala ovo gde sam sad.
Vise puta sam kukala nad sobom kako nista nisam postigla, kako sam mogla vise, bolje… ali ono sto sam naucila je da ne budem nikad nezadovoljna, i nezahvalna za sve sto sam postala, i sto imam. “Uvek moze bolje” – slazem se. Ali to ne treba da znaci da ne valjamo.

Sada zivim u svom ruzicastom svetu, okruzena ljubavlju. Zadovoljna, zahvalna, motivisana i srecna. Imam i vise nego sto mi treba. A zasto razmazena?

Zato sto zeljna svega sto nisam kao dete imala, sam sebe razmazila sada kada sam odrasla, pa ne znam da kazem sebi NE onda kada pozelim nesto. Cak i onda kada bi trebalo. Makar i to bila samo jedna cokolada istog onog trena kada mi se jede, ili avionska karta od 350e zarad jednog vikenda u Srbiji. Eto, to sam ja… razmazena sanjalica.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

Blog at WordPress.com.

Up ↑

%d bloggers like this: